Sve što imamo je pozajmljeno, nije naše

Jeste ikada bili arogantni prema drugima? Ja jesam. Možda malo halavi u nekim željama ili besni što ne dobijate ono što ste zaslužili? Ja jesam. Bog zna da sam i danas takav ponekad. Je l vam se obilo to o glavu nekada? Meni jeste, više puta. Posebno u poslu kada krenemo da dižemo glavu i počnemo da mislimo da smo neko i nešto i da smo puno toga postigli. Onda kada krenemo da verujemo da možemo sve i da za nas nema prepreka. Kada se vinemo u oblake i shvatimo da smo izgubili temelje i oslonac, pad ume da bude bolan. Tada shvatamo da sve ono što imamo zapravo nije naše. 

Od čega su ti temelji koje smo izgubili? 

U poslovnom poduhvatu u okviru svoje OM MADE kompanije sam izgubio dosta novca. Šta se desilo? Falilo mi je informacija. Falilo mi je vremena da uradim domaći kako treba da bih doneo bolje odluke i delovao na drugačiji način. Zašto to nisam uradio? Mislio sam da ću na brzinu moći da sagledam stvari dovoljno dobro i da će mi odmah sve biti jasno, jer naravno, ja sam preduzetnik i brzo kapiram sve. Od te umišljenosti, ostadoh kratkih džepova i sa novom potvrdom – „uradi domaći kako treba pre nego što doneseš odluku“. 

Lepota biznisa je što svaku manu u svom karakteru i ponašanju možemo odmah da sagledamo ukoliko smo spremni da uvidimo i priznamo. Posledice nam se brzo vrate. 

Iluzija je da mislimo da je i u ostalim segmentima života drugačije. Pošto su uključene jače emocije i želje, teže uviđamo gde grešimo, a i cena se drugačije plaća. Mnogo je teže kada gubitke prolazimo u odnosima sa prijateljima, partnerom, familijom…

Nakon finansijske „pogibije“, trebalo mi je vremena da se emotivno vratim na svoje

Da olakšam sebi, ponavljao sam uverenja koja kažu „ma to su samo pare, bolje pare da gubimo nego druge stvari“ ili „ to je preduzetnički duh, danas izgubiš, sutra dobiješ, na kraju si ok“. Najbolja mi je ona „ovo je lepa školarina, hajde da vidimo šta si naučio“. Sve te rečenice pomažu, ali ne leče lako, niti brzo, bez obzira što su „samo pare“. Međutim, introspekcija koju sam dobio je bila nešto što je na kraju izbalansiralo vagu života i dalo pravu vrednost celoj situaciji. Opet kada smo spremni da učimo, brže se dižemo i idemo dalje.

Razmišljanja su me odvela u pravcu da postanem zahvalan na svom znanju koje imam i mogućnosti da učim, na zdravlju da to mogu i na vremenu koje uspem tome da posvetim. Takođe, velika zahvalnost na poslu kojim se bavim, a koji me svaki dan na razne načine uči onome što je najbitnije, a posebno ljudima iza nas koji su doneli sve to do nas.

Ljudima?

Vraćao sam se u nazad i počeo da posmatram odakle nam sva znanja koja nosimo sa sobom? Ono što sam shvatio je da sve što imamo u sebi je najvećim delom energija drugih ljudi koji su pre nas prošli tim putem. Gde god da se okrenem, psihologija, život, Bog, berza, biznis, kuvanje, voženje bicikla, itd…  svuda znanje dolazi od ljudi koji su tim putem prošli. Tada me je udarila ogromna poniznost. Wow!

Sve ono što znam, zapravo nije moje! Sve što sam postigao u životu, napravio ili ću da napravim, dugujem ljudima koji su krčili put pre mene. A odakle njima znanje? Pa od ljudi pre njih! Možemo da nastavimo tako u nazad i da dođemo i do samog Boga. Suština jeste, da je ovo lepo mesto da se ego malo smiri i shvati da sve što misli da je stvorio, nije njegovo, tj. nije moje. 

Naravno, ne možemo da zanemarimo da smo mi uložili trud da dođemo do tog znanja, primenimo ga i stvorimo nešto lepo sa njime, pa kroz to i sami naučimo nove stvari. Neki ni to ne urade. Naš trud nije upitan, poenta je da nam to znanje otvara ogroman prostor za poniznost, zahvalnost i za preuzimanje novog nivoa odgovornosti. Čekaj stani, kakve sada odgovornosti, upitah se ja?

Šta nosite sa sobom na kraju života?

Jeste razmišljali o tome šta nosite sa sobom nakon što završite na ovom svetu? Onda kada se Kosač pojavi i kaže „dosta je, idemo“! Tada sve što smo stvorili, sve materijalne stvari kao i odnose ostavljamo iza sebe, goli i bosi idemo dalje. Sa nama ostaje samo ono kako smo završili ovaj život, kao bolji ili lošiji ljudi nego kako smo ga počeli, da li smo napravili par koraka ka samospoznaji, osvojili nove visine, ili smo se na kraju kaljali u blatu? 

Takođe, bitno je to koliko smo preneli drugima i pomogli generacijama iza nas. Citiramo stalno pesnike, filozofe, naučnike, istraživače… oni su svi bili naši učitelji i oni koji su kročili pre nas putevima kojima mi idemo. Oni su svi zaslužni za to što danas na jedan klik imamo bilo koju informaciju koja nam treba.

Pa koja je onda naša odgovornost?

Ako smo dobili toliko toga, odgovorni smo na kraju i da damo. Da li mi to dajemo? Ne, to su iskustva i znanje svih ljudi pre nas i naše nije da uzmemo zaslugu za to. Naše je da podučavamo i prenesemo ono što su drugi nesebično nama prenosili. Da ostavimo iza nas znanja i iskustva koja smo mi prošli kako bi drugima iza nas to poslužilo kao kompas u danima kada se probijaju kroz prašumu svog života. I da se nadamo da to što smo ostavili zaista jeste vredno.