Praštanje i zahvalnost – Zašto su bitne i kako ih uvesti u život?

Ubacivanje svake navike u život je prava muka. Koliko god da je mala, jednostavna i čak nama intelektualno jasna njena važnost, da bi zaživela kod nas bez puno muke i kritike od strane uma, je pravo čudo. Praštanje i zahvalnost tokom dana zvuče lako, ali potrebno je vreme, strpljenje i trud. A bogme i disciplina… Ah, kako to zvuči dosadno. A motivacija? E da, treba i to.

Današnju temu sam počeo ovako jer se već par godina trudim da ubacim jednu laganu naviku u svoj život. To je navika pisanja zahvalnosti za sve što mi se dogodilo tog (ili prethodnog) dana. E sad, šta je potrebno za tu naviku? Paaaaa, recimo 5 minuta dnevno (ok gari, toga imamo), parče papira (ofkors, dalje) i jedna hemijska (dobro, može i olovka). Znači 5 minuta dnevo sa papirićem i olovkom i opet pokušavam par godina da ubacim to u svoj život!?! Nikako mi nije bilo jasno zašto mi to ne uspeva kad sam bio uspešan sa mnogo težim izazovima.
Zato što uvođenje novih navika u život zaista nije lako. Dobro, osim prejedanja uveče, kasnog ustajanja, blejanja u telefon… Ovde mislim na korisne navike koje želimo da menjamo zarad dugoročno boljeg ishoda za naše telo, um, emocije ili duh.

Zašto to želim?

Baveći se time, krećem u potragu za pravom motivacijom i pokušavam da primenim jedan od pet principa za uvođenje navika i odgovorim sebi na pitanje ZAŠTO želim tu naviku da ubacim u svoj život. Oduvek sam se trudio da ne uzimam stvari zdravo za gotovo i da treba biti zahvalan na onome što dobijemo. Nisam uvek uspevao, ali gledam da se zahvalim na svemu što mi ljudi daju, urade ili nekako doprinesu.
Očigledno mi to nije bilo dovoljno da krenem svaki dan da praktikujem pisanje o tome. Na treninzima NLP-a (neuro-lingvističko programiranje) su nas učili upravo o zahvalnosti kao važnom principu, jer ako ne možemo da budemo zahvalni za ono što imamo, zašto bi onda bili vredni toga da dobijemo nešto više, bolje, lepše?

A kako da budeš zahvalan kada nisi prisutan u momentu da vidiš šta ti se dešava!? Kada sam imao neka teža dešavanja u životu, shvatio sam da dosta vremena provodim u prošlosti i budućnosti. Da mi je um negde daleko, u patnji za onime što nisam dobio i onime što želim da dobijem, i da jednostavno nisam prisutan u sadašnjosti. Inače se svesno ne zadržavam u prošlosti toliko, ali u budućnost, maštarije i planiranja volim da odem.

I to često.

To je i jedan od razloga zbog kojih sam toliko želeo da imam ovakvu naviku u svom životu, momenat uzemljenja koji ona daje. Onaj trenutak kada sednem sa tom namerom da prođem kroz dan koji sam preživeo, osvrnem se na to kako se osećam, zašto se tako osećam, ko su bili učesnici u mom životu danas, sa kojim ulogama i sa kojim poklonima? Wou… to ispadne kao meditacija. Momenat tišine, sam, i srećan bavim se sobom. I nema veze što je pet minuta, um brzo radi i može da prođe kroz sve to brzinom svetlosti. A ako sam se već uzemljio (najteže je bilo smanjiti brzinu i sesti), onda može da traje i duže, svakako uživam.

Nekoliko puta sam to imao. Nekoliko sam puta to počinjao i znao sam šta mi nudi. Znao sam koliko unutrašnjeg mira i sreće mi daje. A opet mi je bilo teško ubaciti to u svaki dan.

Sve dok nisam došao do nove realizacije!

U jednom momentu kada sam imao fazu kritike prema sebi, jer evo, već 2 nedelje nisam ništa napisao, i počeo sam opet da razmišaljam koji je najveći benefit koji ja lično imam od toga? Tada sam se nervirao oko par ljudi kojima sam zamerao određeno ponašanje i bio grub prema onima u mom okruženju koji mi žele dobro. To je bio momenat kada sam to shvatio, da radi besa i žaljenja prema prošlosti, odbijam lepotu sadašnjosti i potencijal lepe budućnosti! Pogledao sam kako radi mog raspoloženja, ljudi koji mi čine lepe stvari pate, jer daju, a ja ne primećujem. Odmah sam otišao da razmislim o tom danu i da zapišem dve stvari:

1. PRAŠTANJE svakome ko je učinio da se ja osećam loše i da mislim ceo dan (ili puno dana) na nepravdu i bol koju su mi naneli. Zapravo, svim ljudima čije ponašanje nije bilo u skladu sa mojim uverenjima i mapama sveta, kao i dela koja su me uznemirila u tom momentu jer nisu ispunila moja očekivanja, nade i maštanja.
2. ZAHVALNOSTI svima oko mene koji su učinili nešto lepo za mene taj dan, bili mi bezbedno mesto za razgovor, slali pozitivnu energiju i činili da se ja osećam dobro, čak i kada nisam to mogao da prepoznam. Takođe sam se zahvalio i svima kojima sam prvo morao da oprostim, na lekcijama koje sam dobio i zato što sam postao bolji čovek.

Ovde se nalazio ključ moje promene.

Onaj koji mi je pokazao da sa ove dve stvari ja zapravo resetujem dan, stavljam sebe na početnu poziciju iz koje mogu miran da krenem dalje. Očekivanja od drugih da urade stvari koje ja želim, kao i da se popravi nepravda itd. su nestali.
Praštanjem više nemam gneva, besa ili tuge u sebi i uvažavam lekcije koje sam dobio. Zahvalnošću uvažavam lepotu i brigu koju sam dobio. Samim time sam u sadašnjem trenutku i mogu da idem lakše u novi dan.

U svim svetskim religijama imamo praštanje kao jednu od najvažnijih stvari. Glavni razlog je upravo i taj, da bi mogli da idemo dalje oslobođeni tereta koji nosimo besom, gnevom, ozlojeđenošću, razočaranjem… Druga je da radi tih emocija ne bi delovali na pogrešan način čime stvaramo novu karmu.
Molitve takođe predstavljaju komunikaciju sa božanskim, kroz koje šaljemo svoje zahvalnosti Božanskoj energiji i ljudima oko nas. Te dve navike i dnevni rituali su postojali vekovima u svim tradicijama.

Lepota je kada se te stvari tako poslažu da dobijemo realizovano znanje, a ne samo intelektualno. Mnogo je lakši život kada znamo zašto nešto radimo, a posebno onda kada smo to „zašto“ zaista osetili u nama kao emociju. Mene je ovo saznanje samo po sebi resetovalo, i pomoglo da naviku koja mi je inače bila teška, sada lakše uklopim u svoj svaki dan.

Da li i sada omašim dan?

Da. Da li i sada ima dana kada mi je teško? Naravno! To je onaj drugi deo praštanja koji treba da primenimo na sebe. Mi smo ta jedinka koja je najzaslužija i najodgovornija za sopstveni život, i kao takvi zaslužujemo zahvalnost za sve lepo što uradimo, kao i praštanje za sve „glupo“ što uradimo. Da smo mogli bolje, uradili bi. Pokupimo prnje, sa tim prnjem i znanje, očistimo se, zahvalimo, oprostimo i idemo dalje.

Napredak celog bića dešava se samo iz pozitivne energije. Taj reset prema drugima i sebi nam pomaže da u toj energiji duže boravimo i da iz nje kreiramo nas onakve kakvi smo oduvek želeli i zaslužili da budemo.