Jesmo li u pravu ili se razvijamo?
Skoro sam imao razgovor sa jednom osobom iz svog tima na temu proaktivnosti i ličnog razvoja.
Kako smo došli do toga?
Radilo se o lošoj komunikaciji u timu, informacijama koje ne dolaze na vreme, a i kada dođu ne budu adekvatne. Mnogo nezadovoljstva, loše energije i na kraju loših rezultata.
U svemu tome emotivni bankovni račun[1] postaje sve prazniji, nezadovoljstvo sve veće i budući rezultati sve slabiji. Šta raditi?
Posmatram godinama ljude kao timove i kao individue, a pri tom i sebe u svim procesima koje prolazimo na poslu. Zašto smo uopšte tu?
- Tu samo da kreiramo vrednost koja može da olakša i ulepša život drugima.
- Tu smo da napravimo sebi i svojoj porodici život koji je bolji, mirniji, lepši.
- Tu smo da doprinesemo ljudima koji su sa nama da bolje žive i imaju sigurnost.
- Tu smo, na kraju, i da se mi razvijamo kao osobe i budemo bolji nego što smo bili juče.
U procesu kreiranja i radu sa timovima uvek ima mnogo izazova, posebno kada kreiramo neke stvari koje su za nas potpuno nove. A na to još kada dodamo da tada moramo da radimo sa osobama koje su drugačije od nas, kavez nam se drma opasno.
Svesni smo (uglavnom) da su timovi najbolji kada se sastoje od različitih ljudi, gde svako sa svojim posebnim kvalitetom donosi ono što je potrebno i dopunjuje tim. Takođe je istina da donosi i svoje mane koje mnogima nisu lagane.
Sa svim tim različitostima, verovatno je da će zadatak da bude odrađen kako treba. Međutim u tom procesu će biti mnogo trzanja. A to trzanje pravi tenziju, tenzija nelagodu, nelagoda nezadovoljstvo, nakon čega, ako dozvolimo, ide bes i onda sve eskalira.
Zato je to tema koja mi se u radu sa ljudima pojavljuje često
Naravno, ne mora sve da bude baš tako. Možemo da posmatramo to iz drugog ugla. Iz ugla da se svaki razvoj dešava kroz nelagodu i tenziju. Mišići rastu kada ih „mučimo“. Testo se diže kada ga gnječimo. Um se razvija obradom informacija, što i te kako može da bude bolno. Na kraju, prolaskom kroz emotivne patnje, mi se kao ljudi razvijamo i jačamo.
Odatle ideja koja kaže „hajde da pokušamo da posmatramo stvari drugačije, i da gledamo šta mi možemo da uradimo proaktivno za projekat ili za kolegu, čak i ako to nije naš posao“. Kako to izgleda? Ako smo bolji u komunikaciji, hajde da mi više zovemo i komuniciramo. Ako smo bolji u matematici, hajde da uradimo više kalkulacija. Svi bi mi voleli da smo u odnosima u kojima se kvalitetno koriste naše snage, a dopunjuju slabosti. Proaktivan čovek prvi kreće da ga gradi.
Neko će da kaže „pa nisam u partnerskom odnosu sa kolegom da bih morao tako da se ponašam“! Ja bih pitao „ a da li se tako i ponašaš u partnerskom odnosu“? Često se vodimo time kako nešto nije naš posao ili očekivanjem da neko drugi uradi to nešto što je nama teško, čak i ako nam to baš jeste posao. A mi, ako smo takve osobe, onda ćemo takvi da budemo u svim odnosima, i kući i na poslu. Baš tu mislim da leži glavna poenta koja je povezana sa tačkom 4 sa početka.
Kako se postaviti?
Za mene, cilj je da kao ljudi težimo da budemo bolji, da koristimo snage koje imamo kako bi pomogli drugima i ostvarili misiju koju radimo, a pri tome da praštamo brzo i našim snagama nadopunjujemo slabosti ljudi oko nas. Što više nas bude tako radilo, to ćemo pre rasti kao pojedinci, kao kompanija, kao zajednica i kao svet.
Idealizujem? Uvek, to mi je u krvi. Da li sam to doživeo? O da, i znam da je moguće! Biće onih koji će da podmeću nogu i neće moći da razmišljaju na taj način. To je ok, oni će brzo sami ispasti iz našeg sveta. O njima ne brinemo. Naše je da verujemo i dajemo više.
Epilog razgovora sa osobom sa početka teksta je par lepih promena koje sam video kod nje:
- uspešno pomeranje sopstvenih granica
- ubrzavanje rezultata
- olakšavanje posla sebi
- zadovoljstvo sobom radi svega toga
Zar nije bolji izbor? Već ove 4 stvari su divna nagrada, da ne govorim i dugoročno o veštinama koje se lagano razvijaju. Odlučimo da budemo bolji, ne od drugih, već od nas kakvi smo bili juče. Takmičenje nikada nije bilo sa drugim ljudima, već sa „jučerašnjim“ sobom.
[1] Termin od Stephen Covey-a iz „7 navika uspešnih ljudi“ za poverenje i ljubav u odnosu koje se vremenom gradi