Da li jurimo sreću?

Pre par dana sam bio u Sarajevu sa poslovnim partnerom, i dotakli smo se teme da li jurimo sreću. Čovek koji je poreklom Iranac živi u Sarajevu već 10 godina, uvek nasmejan, prijatan i izuzetno veseo. Zaista volim takve ljude. Davno sam rekao da želim sve više da radim sa ljudima koji mi prijaju.

„Treba da smo srećni sada! Ako nismo srećni sada, da li smo zahvalni za ono što imamo? Ako nismo srećni sada, kada ćemo biti“, reče Amir. Nastavljamo diskusiju gde ja potvrđujem to što mi govori i nadodajem kako to ume da bude i ozbiljan izazov.

Graditi firmu znači ulagati trud, vreme i novac za nešto što treba da ti dođe jednom. Možda… Daješ sve od sebe kako bi došao do željenog cilja. Um je nabaždaren na to da je „nagrada uvek negde tamo“. Stalno se prave planovi, strategije i dogovori kako stići negde. I onda se vremenom izgubi iz vida to gde smo sada, kao i sreća koju jednostavno služenje donosi.

U procesu građenja kompanije ima puno neuspeha i zadati ciljevi se često ne postignu. Naučimo da ih menjamo, da se prilagodimo i da idemo dalje. Takođe, naučimo i da krivimo sebe zbog puno tih neuspeha. Tada se stvaraju dodatna nezadovoljstva i poteškoće, jer smo nezadovoljni sobom. Tako se vraćamo do toga da u tom nezadovoljstvu teže dolazimo do ciljeva i vrtimo se u krug. Upali smo u zamku. 

Izaći iz te zamke je meni bio jedan od najtežih izazova. 

„Sutra može kamion da nas pregazi i bombe da nam padnu, ništa nam ne garantuje da će nagrade ikada doći. Ako nismo srećni sa time što imamo sada, zašto smo onda tu gde jesmo?“ klima Amir glavom na moje reči. Lako je sada pametovati kada sam pre nekog vremena samo jurio u budućnosti koje nisu postojale. 

Brat i ja smo preko 20 godina ulagali u proizvode, brend, standarde, ljude i opremu, sve sa time da će nagrada svega toga doći kasnije. 

Isto tako često ulažemo u odnose misleći da će oni da nam daju sreću kasnije, a zapravo svi želimo da budemo srećni sada. Ako se bavimo poslom koji treba „jednog dana“ da nam donese velike novce ili sreću, ne treba to da radimo. Možda ti novci nikada neće doći, a mi ćemo provesti gomilu svog vremena u lošoj energiji i raspoloženju. 

Potrebno je da stanemo. Udahnemo duboko. Pogledamo oko sebe šta je to što imamo i sa čime živimo. Shvatićemo ubrzo da je sve ok i da je najbitnijih stvari uvek dovoljno. 

Da li može bolje? 

Da! 

I treba da radimo na tome da idemo ka boljem, ali da ne budemo vezani za rezultat. Naše je da delujemo i stvaramo bolji svet ili boljeg sebe, a rezultat je taj koji prepuštamo Bogu i Univerzumu. 

Tu po meni leži ključ sreće. 

I ume da bude težak za svariti.

Dela su naša i na nama je koliko ćemo uložiti trud da dođemo do cilja. Vezanost za rezultat je ono što treba da pustimo i da uživamo u procesu. Proces je bitniji od samog cilja, jer čim ga ostvarimo, pojavi se sledeći. A nakon tog neki treći. Ciljeva nikada neće faliti. Proces je onaj koji je bitan i kroz koji mi rastemo i uživamo u ovom životu i svemu što on nosi. 

Iako je svako od nas heroj u svom filmu, život nosi ono što je za nas bitno, a mi možemo biti srećni samo ako uživamo u procesu. Jer sutra kada se probudimo sa svime što smo želeli, već znamo da neće biti dovoljno. Rodiće se nove želje i nova nezadovoljstva jer nešto drugo nemamo. 

Kako onda biti srećan sada?

Sve čime se bavimo je služba za druge ljude. Ne za gazde i vlasnike, već za korisnike naših proizvoda i usluga, kao i naše bližnje. Ako možemo da imamo na umu da naše aktivnosti ulepšavaju nekome život, odmah smo srećniji. Ako znamo da naše ponašanje i aktivnosti u bliskim odnosima drugima olakšavaju i ulepšavaju život, bićemo srećni. Sa druge strane, uzimanje od drugih nas dugoročno čini nesrećnim, bez obzira što mislimo suprotno.

Nagrade će prirodno da prate ako pametno radimo to što radimo. Tu greške nema. Ako nam sa druge strane ne odgovara tu gde se nalazimo, uvek možemo odlučiti da odemo, ili da promenimo razmišljanje i pronađemo lepotu baš tu. Obe opcije su primenjive i obe su ili teške ili lake, zavisi od situacije. 

Amir je tako pobegao iz zemlje zahvaćene ratom i sada je srećan tu gde živi i radi. Nakon 10 godina i dalje slabo govori bosanski, ali je nasmejan bez obzira na to koliko mu je posao težak ili zahtevan. Nakon njega će otići da se napuni, verovatno da svira, peva i druži se sa dragim ljudima. Možda i izvede nove prijatelje na večeru, a svakako će da uživa u danu i odnosima koje mu on donosi.  

„Lepota je u oku posmatrača“. 

Takođe je i sreća. Ne mora da se juri, dovoljno je da se izabere.