Rakete za gore se prave na zemlji

Ceo život se družim sa ljudima koji žele da se razvijaju, samospoznaju i idu dalje. Kad kažem dalje, mislim na putovanje nas kao duhovnih bića. 

Mnogi žele da spoznaju Boga, Univerzum, Kosmos, Višu silu I/ili na kraju i samoga sebe. U tom procesu traganja i spoznaje, bilo sebe iznutra ili Boga „tamo gore“, umemo da se otuđimo od drugih oko nas. Tada težimo ka znanju i iskustvima koje će nam dati „pravo“ razumevanje našeg duhovnog puta i zapostavimo „materijalne“ obaveze.

Predajući svoj život samo višoj sili, bez da preuzmemo odgovornost za naše postupke, umemo da zanemarimo naše dužnosti na ovom svetu. 

A upravo je tu cela poenta. Duhovni put nas vodi van materijalnog okruženja, ali počinje ovde. Time što se suočavamo sa problemima tu gde jesmo, raznim emocijama, umovima, željama i ostalim stvarima, bilo našim ili tuđim, mi lagano oblikujemo naša duhovna iskustva, sebe čistimo i spremamo za dalje putovanje. Rakete koje treba da nas uzdignu ka Bogu, se prave ovde, na zemlji. Kako? Jednostavno razumevanjem i izvršavanjem svojih dužnosti i prolaskom kroz iskustva koja su nam data, sa otvorenošću da sve što smo naučili može još da se nadograđuje, i sve što znamo zapravo nije sve. 

Učenjem i gledanjem u zvezde dok uporedo vredno „prljamo ruke“ u prašini u kojoj se nalazimo, najbrže ćemo stvoriti tu raketu i doći do zvezda i svega onoga što nas čeka.